|
Išao sam kupiti patike danas. U prodavnici, na radiju, čujem nekog srpskog repera. Marčelo, kaže
prodavačica.
"Super je Marčelo", konstatuje. Odlično. Onda Probam da vidim je l'
43 ili mi je noga porasla. Ili su promijenili kalupe. Vežem pertlu, a
sa radija kreće Red Hot Chilli Peppers. Sjetim se albuma
Californication, četiri dobre pjesme i deset dosadnih. To im je
najbolji album.
"Uuuu, Peppersi, nabavila sam kartu, rezervisala, kaže oduševljena prodavačica
svojoj koleginici."
"I ja sam. A za 8. mart Sergej Ćetković. Ima da se provedemo
oba puta."
Izlazim
van sa brojem 43 u vrećici i 42.5 na nogama. I baš na uglu nabasam na
nekog poznanika koji u ruci nosi disk "Crni Gruja", prije nego što su
promijenili nekog glumca, napominje. Tema je ista, koncert.
"Gde si, čoveče? Otkud ti?"
"Išao sam kupiti patike pa sad
idem dalje", kažem mu znajući da će pokušati da negdje sjednemo i da
popijemo nešto što ću ja platiti kao i svaki put do sad.
"Aaaa, kupuju se nove stvari za 'cert Peppersa, sigurno se već spremaš..."
"Kako znaš? Baš sam zbog toga kupio patike, inače idem bos. Ali za Pepperse nove patike."
"Znam, druže. Jedva čekam, Peppersi u Srbiji, u Inđiji, da mi je neko pričao ne bi verovao."
"Koja ti je njihova pjesma najbolja, a da nije snimljen spot za nju?"
"Au, kako ti komplikuješ, pa otkud to da znam?"
"Pa pitam samo, nije teško pitanje, pa ti si njihov fan..."
"Pa ne moram da znam pesme da bi išao na koncert. Biće spektakl,
osamdeset hiljada ljudi, bina, vatromet, Peppersi, super zvuk..."
"I šećerna vuna, a možda i ringišpil..."
Sličnu rečenicu čuo sam dvesto
metara istočnije kad me telefonom nazvala jedna poznanica da me pita za
neki broj. Usput me pitala i za Pepperse. Samo što je ona umjesto "da
bih išao..." rekla "da bih išla". Logično. Znao sam da će se šetati za
sto dana po toj livadi uz autoput kao što se šeta Ulicom Laze Telečkog
subotom naveče sa dvije dosadne prijateljice ozbiljnih lica.
Lijepo je kad šetaš gradom, a
nailaziš na poznate ljude. Nekima mahneš, a s nekima malo i popričaš.
Da živim u Los Anđelesu, da sam tamo odselio, to ne bi bilo moguće.
Novi poznanik, svježe obrijan, u košulji i tankoj kožnoj jakni,
pederuša u ruci. Ovaj put originalna tema, koncert Red Hot Chili
Peppersa koje ovaj zove Peppersi jer su mu bliski, zna čak i imena sva
četiri člana. Peppersi, pa logično, on je fan, kao da im je on dao to
ime, kao da je on peti član. A taj bi se jednako obradovao i koncertu Robbija Wiiliamsa, baš kao i onaj sportski komentator.
"Peppersi, išao bih peške na koncert", počinje priču.
"Pa zašto nisi išao u Beš u decembru, ne moraš pješke? Sjedneš na autobus i za 6-7 sati si tamo."
"Da, baš ću da idem u Beč zbog koncerta."
"Zašto ne?"
"Nemam vizu."
"A ne isplati se za omiljeni bend stajati u redu i dobiti vizu i otići u Beč?"
"Daviš brate, komplikovan si... Što ih ti nisi išao gledati?"
"Pa ja ih ne volim baš toliko."
"Pa što onda mene daviš?"
"Pa ti si njihov fan, mislim da si trebao ići."
"Pa
ko ti je kriv što nisi bio, Peppersi su zakon!" objasnio je", a onda
pozdravio jednog istog takvog i samo u toku rukovanja rekao "Peppersi,
sreća je zakucala...", a onda se okrenuo prema meni i rekao da mu je to
prijatelj iz Mense iako ga ja nisam ni pitao otkud se znaju. Dodao je i
da to za Mensu nije važno, on je išao sam da provjeri, a ne da o tome
priča okolo, nije to uradio zbog drugih. Mensa, ako oni idu, onda to
stvarno vrijedi.
I sljedeći se kleo u "Pepperse",
isto je koristio skraćeno ime grupe, nabrojao članove posade, a rekao
je i da oni dolaze samo u osam država u Evropi mada bi ih on išao
gledati i da nisu stigli u Srbiju. Pitao sam i njega za samo šesto
kilometara udaljeni Beč. Ta udaljenost u miljama zvuči još manja.
"Jebiga, ja bih išao da sam znao."
"Pa kako nisi znao?"
"Jebiga."
"Šta, pa ideš valjda na sajt omiljene grupe..."
"Ne visim na netu, jebiga, ali naravno da ponekad odem."
"Koncerte najavljuju nekoliko mjeseci unaprijed, nema potrebe da vidiš..."
"Išao bih da sam znao, imam ujaka tamo, platio bi mi kartu, ucurio bi se, he he... Jebiga..."
"A ti bi platio put?"
"Pa naravno, jebiga. Ajde plati pivo, ja ću drugi put...."
Nisam bio raspoložen za pivo, a ni za društvo i već sam se umorio od svega toga. Još jedan kojeg je obradovao dolazak "Peppersa".
"Šta radiš, prijatelju"?
"Evo, brate, sad sam nabavio karte za Pepperse, kaže on iako ga znam devet godina, a nikad tu grupu nije pomenuo."
"Ideš, a?"
"To se ne propušta. Danas u teretani samo Peppersi cepaju."
Ostavljam patike u autu i ulazim
u kafić. Sa razglasa udara Madonna. Stiže vino, a sad se čuje I Will
Survive. Popularan kafić. Drugi gutljaj, di džej pušta Tell Me Baby i maše mi.
"Peppersi, Peppersi", viče i diže ruku u vis, pjesma završava i kreće
Born To Be Wild. Ljudi pored mene se malo mrdaju. Di džej mi prilazi da se
rukujemo. Ne volim rukovanje.
"Još samo sto dana, i Peppersi stižu."
"Zašto ne pustiš neku drugu, ima boljih od te na albumu?"
"Samo ovu imam i još jednu, nemam ceo album."
Za
stolom pored mene sjedi jedan, rukama se podbočio na stol. Mrk pogled,
ozbiljan, pepperovski. Cucla pivo, podiže gornju usnu i sporim
pokretima vrata osvrće se lijevo-desno da provjeri da li je neko
zapazio kako on glavom drži ritam pjesme. Odem u kiosk preko puta da
kupim dopunu za telefon. U kiosku milion novina, u pola miliona novina
slike Red Hot Chili Peppersa. Na nekima i slike stanovnika Srbije koji vole da ih snimaju i puštaju na televiziji. Smije
se Ognjen Radivojević, a i OK bend. Tu je i Zvonko Đukić, ozbiljan
poput pjevača Red Hot Chili Peppersa. U najistaknutijim novinama
intelektualac iz Big Brothera koji je dvanaest hiljada litara vode u
bazenu zagrijavao sa pet litara vruće vode iz lonca ljubi se sa sisatom
koleginicom iz iste emisije. I oni idu na koncert. Kul, brate. I ona
voditeljka. Definitivno. I mnogi drugi. Ekstra. Vraćam se u kafić.
U uglu neki momci piju, nazdravljaju, navijaju za Liverpool. Englezi,
pomislio sam, ko bi drugi navijao za strani klub tako strasno.
"Jeb'o mamu u pičku", viknuo je jedan vojvođanskim akcentom kad je promašena neka prilika. Nije Englez. A navija za Liverpool. Hm. Onaj
pored njega sigurno navija za Millwall, rekao sam Borisu koji je sjedio sa
mnom. On se nasmijao.
"Millwall pa Liverpool, brate", viknuo je taj
drugi malo kasnije, pijan, kad je utakmica završila."
"Peppersi, brate", uzviknuo je novi, navijač Intera, glasno je rekao kad je ušao. Vole Ligu šampiona, imaju i klubove za koje navijaju.
I di džej je poslije one bivše pjevačice
grupe No Doubt pustio Dani California. Onda dva puta Michaela Jacksona
iz devedesetih, pa Paint It Black, zatim Stereo MC's a onda Give It Away.
"Super stvar",
vikao je jedan sa probušenom usnom i ozbiljno klimao glavom gore-dolje.
I obrva mu je bila probušena.
Onda je naišla jedna cura. Poznavali smo se površno. Javili smo se
jedno drugom. Poslije glupog "Kako si", uslijedilo je posve pametno i
očekivano:
"Je l' ideš na Pepperse?", pitala me, a ja sam očekivao još da me pita
jesam li bio na zimovanju, kuda ću na more, a gdje planiram da se ekstra provedem za Novu godinu.
"Idem, samo bi ih glupan propustio. Da ne odem pa da mi se smiju kako ne volim Pepperse. To je najbolji bend na svijetu."
"Super što imamo isti ukus, i ja ih obožavam. Baš sad čitam Anthonyjevu knjigu."
"Ja sam pročitao. Odlično piše. Dobru si knjigu izabrala. Daj mi reci, baš sad ja i Boris
raspravljamo.. Koji je treći album Peppersa, ne možemo da se sjetimo?"
"Nemam
pojma. Ne znam ja albume redom", rekla je kao da sam je pitao da mi
redom nabroji sve elemente iz periodnog sistema, uključujući i one
neotkrivene.
"Dobro, nabroji mi nekoliko pa ćemo se sjetiti, ne moraš po redu."
"Pa ne slušam ja muziku po albumima, imam mp3 i skoro sve njihove spotove."
"Hvala, nemam više pitanja."
Dolazi mi dečko kojeg znam kad smo svirali u podrumu.
"Matori, super stvar, Peppersi dolaze, najbolji dan na svetu. Dolaze baš na moj rođendan, matoriiiii!"
"Koliko ti sad puniš?"
"Dvadeset, matori. I Peppersi dolaze na rođus!?"
"Dobro da si mi to rekao da
dolaze. Prvo - nisam imao pojma da stižu, a drugo - jako je važno što
sad znam da ti ideš na koncert."
Onda jedna stara cura, dosta godina je unijela sa sobom u kafić.
"E, mi smo se videli na Exitu kad
je bio onaj bend što im riba peva, onaj na G, sećaš se? Oni što imaju onaj spot u kojem ta riba... Sigurno ideš i
na Pepperse. Idemo ja i Sonja."
"Sonja? Pa je l' nije ona išla i na Cecin koncert?
"Pa šta, kakve to veze ima?"
"Pa nije baš da nema veze. A i ti si gledala onog Vladu Georgijevskog..."
"Nemoj da se praviš pametan
previše. Sonja je nosila pocepane farmerice i karirane košulje i...",
nisam čuo ostatak rečenice od buke iz nekog skupog metalik auta u kojem
je treštao Red Hot Chili Peppers ispred kafića kad su se vrata otvorila.
"Odlično, vrlo ženstveno i pohvalno."
Onda
jedan koji je rekao da su Peppersi najbolji bend danas. Sjećam se kako
mu je to jedne godine bio čak i Moloco, a kasnije i Billy Idol, White
Stripes 2005. a obožavao je i jednog di džeja. Samo su se redali ti
uniformisani ljudi, obični vojnici u bezličnoj vojsci onih koji će ići
na koncert. I jedna cura. Stvorila se tu i ta prepametna crnokosa
djevojka
koja je rekla da voli samo prva dva njihova albuma, kako to i dolikuje
svim istinskim fanovima koji vole isticati da vole samo početak
karijere benda koji je kasnije stekao slavu. Još jedan vojnik iz blata
sa pijeskom u ustima i glavi. Biće tu i onih sa višim činom u publici,
najbolji bubnjar u gradu, na primjer. Njega znam dugo i znam da taj iskreno voli tu
grupu. Ne znam šta mu se sviđa, ali stvarno to sluša, rekao mi je još
99. u Podiumu. Samo ne znam zašto ne razglasi svima za koncert i za svoju tetovažu na kojoj je logo te grupe, ima je već desetak godina na ramenu. Jer, kao da i nema ako drugi ne znaju, kao da ne ide na koncert ako drugi nisu upućeni u to.
Taj je stajao na šanku, javio mi
se i ništa nije rekao za koncert u petominutnom razgovoru.
Njegov
propust nadoknadio je dečko sa uljem u kosi.
"To je najbolji bend na svetu, razbijaju. Mnogo ih volim, brate. Ceo život čekam da dođu" Onda sam krenuo u kontranapad.
"Najbolji su, super sviraju. Idem
i ja. Otići ću dan ranije da budem u prvom redu, samo mi je frka oko
karata. Je l' imaš ovaj najnoviji album i ona dva prije njega da mi
narežeš ako nije problem."
"Nemam rezač. A nemam ni albume."
"Kako nemaš? Pa nije loše imati album omiljenog benda."
"Ne moram ja imati diskove i znati nazive albuma da bi ih voleo. Mogu ja da ti sredim kartu. Uzeo sam osam karata."
"Šta ići ćeš osam puta?"
"Ne sedam ću prodati kad skoči cena. Možda i svoju prodam ako bude baš visoko plaćeno."
"Hvala, čujemo se kad skoči cena.
I u pravu si, ne moraš imati ploče, dovoljno je vidjeti šta kažu
novinari Blica da znaš da su najbolji."
Bio je tu i jedan koji je išao
gledati Zvezda-Roma jer u Romi igra Totti. Bio je i jednom na našem
koncertu kad je tražio da sviramo Krug od Ekatarine Velike. Govorio je
da voli Rundeka, misleći na Darka Rundeka, a bio je i ponosni član G17
od osnivanja kao i član DS-a od 2001. Pravnik, apolitičan u sezoni
1996/97. Trenutno fan Red Hot Chili Peppersa. I kolekcionar njihovih
albuma. Pitao me da li imam najnoviji i dodao je da basista razvaljuje,
iako se pitam da li bi taj pravnik uspio razlikovati bas gitaru od
akustične gitare.
Naišao je i jedan koji je rekao:
"Ne znam, možda, videću, nisam
siguran. Ustvari, kum mi je nabavio karte, idem, usput, slučajno...",
kaže dečko koji je gledao Iggy Pop And The Stooges i bio razočaran
poslije koncerta jer je "Iggy Pop svirao neke nove stvari s novim
bendom", baš tako mi je rekao te 2004. godine.
Konačno sam se vratio u zgradu.
Ušao samu stan. Moj komšija dva sprata ispod mene je tako odvrnuo
muziku da se to moralo čuti. Blood, Sugar, Sex, magik. O kakvo
iznenađenje. A kladio bih se da nikad u mojoj petnaestogodišnjoj
karijeri u zgradi nije pustio tu grupu, u svojoj osmogodišnjoj otkako
ima jake zvučnike. Bilo je tu svega, ali ne i Red Hot Chili Peppersa.
Ali imao je televizor i kiosk za novine u blizini pa je shvatio šta
treba pojačati. Onda i komšinica sa jedanaestog sprata koja me pitala
za koncert i za albume. Rekao sam da slučajno imam samo tri njihova jer
ihne volim baš, a ona je rekla da ih ona voli i da nema nijedan. Dao
sam joj sva tri. Uz ručak sam smazao nekoliko ljutih feferona. Onda sam
uključio televizor, a na B92 u emisiji mudrog naziva Glam špajz pričali
su o Red Hot Chili Peppersu, o omiljenoj hrani i njihovim vezama. Uzeo sam novine, oni su pisali šta vole
jseti članovi te grupe. Hm, ispada da oni iz TV emisije nisu bili u pravu što se tiče hrane. Otišao sam na blog, naišao sam na vijest o
koncertu Red Hot Chili Peppersa. Još nisam rezervisao kartu.
Onda je neko zazvonio. Odlučio sam
da se uključim u sveprisutno ludilo, euforiju i pretvaranje. Bio je to
poštar, donio mi je novce za dvije knjige.
"O, dobar dan, stigli novci. Je l' i vi idete na Pepperse?"
"Daj, šta ti je, ja deset dana ranije idem na koncert Smashing Pumpkinsa."
I tako je poštar ispao najgluplji toga dana.
|
